U nedelji iza nas smo saznali da je premijer učinio sve da dođe do bejbi buma…

Usvojili su pronatalitetne mere, pa je naknada sa 48 skočila na vrtoglavih 97 maraka. Sa svoje strane, Baja je rekao da nas zapad gleda sa visine, ali da nije gadljiv na našu decu koju otimaju iz toplog gnezda mile republike.

“Ne računaju oni koliko smo dali Zapadu. Koliko nas košta da iškolujemo decu, koliko smo samo struje potrošili da im učionice osvetlimo, a Nemačka ih tako formirane otme iz našeg stiska. Lažu da je to stisak anakonde. Uveren sam da je to smišljena propaganda da je ovde loše, a tamo dobro. Da je ovo istina, uvere se i naši mladi čim odu, ali im ne daju da se vrate”, lupao je Baja i ostao živ. Ipak, pobednik nedelje je mladi novinar zamrznutog pogleda. Uspeo je da ostane ozbiljan I da ostane uopšte. To se samo hipnozom može objasniti.

Kao pravi selebriti, Baja je u sedmici iza nas najviše bio pred kamerama. U ponedeljak su ga one I spasile boravka u mraku sa Bakirom i Draganom. Naime, nestalo je struje u rezervatu, pardon, rezidenciji evropskog zvaničnika u Sarajevu, pa su se za trpezom u mraku našli svi sem Baje koji je morao da zaposedne male ekrane kako bi narodu obajsnio šta ćemo I kako ćemo dalje.

Hoće li mrak rezultirati nečim konkretnim, tek će da se vidi. Za sada se čini da je Dragan Čović bio najmanje pritisnut.

Baji je, sa druge strane, pritisak skakao. Ovaj iskusni pelivan je po svaku cenu želeo da podseti predsednika Rusije na svoje akrobatske veštine, ali Vlađimir nije bio raspoložen. Jasno, vreme ne radi za Baju. Iskustvo jeste tu, ali topi mu se biračko telo, ljudi masovno odlaze. Savitljivost se pretvorila u lomljivost iako nastoji da pukotine prekrije lažnim samopouzdanjem. Putin nije hteo ni da se rukuju ni u hodniku mada su ekipe javnih servisa bile pozicionirane ispred toaleta.

“Šta da radim. Moram po svaku cenu da vidim Vlađimira”, opsovao je Baja sebi u podvaljak. “Što vas plaćam, ako niste u stanju da ga presretnemo. Nije kao da tražim sastanak.Dovoljno je tek toliko da se slikamo, kao onomad na auto-trkama u pauzi dok su menjali gume”.

“Evo, imam ja ideju”, uzviknuo je Duško, moskovski izaslanik.“Šta misliš da se ti u ormaru primiriš, a kad Vlađimir otvori vrata i krene put ofingera sa košuljama, hrabro iskoračiš i uzvikneš:

Ja se, Vlađimire, bez tvoje podrške nemam kud vraćati kući. Ameri i Englezi mi prete sankcijama, hoće da zaposednu RS. Toliko je ozbiljno da, evo, u ormaru klečim od jutros, a sve za svoj narod. Ne žalim ni kolena, a ni svoja leđa, samo da nam daš gas, al po bagatelnoj ceni, kao Srbiji. Mi ćemo, k’o I dosad, umeti da cenimo tvoju široku ruku I bratsku pažnju. Tako da mu kažeš I Vlađimir neće imati kud. Čovek je svašta u životu video I malo šta može da ga oduševi. Ako zaobiđeš obezbeđenje I uvučeš se se u ormar, biće oboren”, ubeđivao je izaslanik Duško nervoznog Baju.

“Ali, kako da se uvučem u ormar? Helikopterom ne mogu da sletim, obezbeđenje bi to videlo. Pero mi je savetovao da me ispale iz topa kroz prozor, ali bi to bilo bučno. Neko bi mogao da se uspaniči I pritisne crveno dugme pa da opet da budemo krivi za svetski rat. Ne, moramo se nečeg tišeg setiti”, razmišljao je naglas Dodik češkajući se po glavi u hotelskoj sobi nadomak Kremlja.

“Predsedniče, šta misliš da te prošvercujemo u onim kolicima za posluživanje. Iskusan si na tom polju, a moj vozač Serjoža ima prijateljicu Katju koja bi mogla da te prokrijumčari. Prekrijemo čaršafom i niko neće primetiti. Posebno što će svi da blenu u Katju.”, uzbuđeno je predložio izaslanik, stara ambasadorska kajla.

Na kraju je, prema Bajinim rečima, ovaj plan i uspeo.

“Vraćam se sa prtljagom koji je mnogo veći nego što sam mogao I da sanjam”, poverio se Baja svojim novinarima na aerodromu otvarajući kofer pun Vlađimirovih iznošenih košulja.

“Kad sam promolio iz ormara, ustuknuo je Vlađimir, pomislio valjda da sam neki lopov. Pominjao je I neku ikonu, al znaš da ne znam baš ruski, pa ga ništa nisam razumeo. Kad je video da sam došao da molim za gas, dao mi je i svoje košulje. Male su mi, ali mogu dati Rajku. Kad delja drvo, da ima da promeni”.

Pričao je Baja I o izborima. U slobodnom prevodu, rekao je otprilike da će svakoga ko mu u razrađenu šemu takne osujetiti. “Niti ćemo učestvovati na takvim izborima, niti ćemo dati učionice da se u njima glasa. Jeste li vi normalni? Nisam lud da dozvolim da izgubim”, poentirao je.

A kako se ljulja sve zasnovano na korupciji mogli smo da vidimo u subotu širom Srbije. Zakon o eksproprijaciji I najava otvaranja rudnika u Jadru su digli ljude na noge.

Vučić je u fazi povlačenja, a narod u etapi dizanja sa kolena na noge. “Predugo smo pustili da nam zemlju vode oni koji je ne vole. I koji se trude da nas oteraju. Ne damo naše!”, poruka je normalnih u Srbiji.

Baš kad su Vučić, Baja, Vulin I ostali čudni likovi koji nas plaše sa tv ektana, mislili da su normalni u manjini. Sad se plaše da se, poput virusa, normalnost ne proširi i sa ove strane Drine.

Kad smo poslednji put Baju videli, a to je bilo sinoć, reklo bi se da mu je knedla u grlu.

Milanka Kovačević